Razmnožavanje virusa

     Virusi se prvo zakače za ćelijsku membranu, ili ćelijski zid.
     Zatim ubacuju svoju nukleinsku kiselinu (genom) u ćeliju. Ovo se naziva infekcija, ili inficiranje ćelije.
     Od momenta infekcije, razmnožavanje se može odvijati na 2 načina:
     1) virusni genom se više puta udvaja (duplira). Stvaraju se proteinski omotači, koji obavijaju nukleinsku kiselinu virusa. Za taj proces se koristi materijal ćelije. Može se reći da virus 'proždire' ćeliju iznutra. Ćelija umire, raspada se i novostvoreni virusi izlaze u spoljašnju sredinu i napadaju nove zdrave ćelije.
     2) virusni genom se ugrađuje u DNK ćelije domaćina. To je tzv. provirus. Provirus postaje deo naslednog materijala ćelije domaćina i razmnožava se sa ćelijom kroz više generacija - prenosi se na potomke. Dovoljan je neki nadražaj iz spoljašnje sredine, pa da se provirus aktivira i da počne da uništava organizam. Taj spoljašnji nadražaj, može biti recimo, pad imuniteta.

                                       
                      

Proticanje energije

      Biljke vrše fotosintezu. Za taj proces koriste svetlosnu energiju.
      U procesu fotosinteze, svetlosna energija se pretvara u hemijsku energiju. To je u stvari hrana.
      Životinje koriste tu hemijsku energiju (hranu) i pretvaraju je u toplotnu i mehaničku.
      Toplota se gubi u prostoru, odnosno energija napušta ekosistem u vidu toplote.
      Zbog gubitka toplote, ovo je nepovratan proces, pa je neophodan priliv energije u ekosistem od Sunca.

                    

Kruženje materije

       Nazivaju se još i biogeni procesi kruženja, ili biogeohemijski ciklusi.
     Biljke pretvaraju neorganska jedinjenja, u procesu fotosinteze, u organska.
     Organska jedinjenja koriste životinje i pretvaraju je u različita jedinjenja, kroz lance ishrane.
     Posle uginuća, organska materija se razlaže, pa se onda mineralizuje u neorganske materije.
     Neorganska jedinjenja, ponovo koriste biljke za procese fotosinteze.

              

Ekosistem

      Ekosistem je strukturno i funkcionalno jedinstvo životnog staništa i životne zajednice.
     Životno stanište je neživi deo ekosistema - neživa priroda, a životna zajednica je živi deo ekosistema, odnosno živa priroda.
     Može se reći: životno stanište + životna zajednica = ekosistem.
     Između nežive i žive prirode se stalno vrše razmene materija i energije. 
     To su procesi:
     1) kruženja materije;
     2) proticanja energije;
     3) stvaranja biomase ili organski produktivitet ekosistema;
     4) preobražaji ekosistema, ili ekološke sukcesije.

 

Citologija

     Citologija je nauka koja proučava oblik, građu, funkcionalnu organizaciju i životne procese koji se odigravaju u ćeliji.
     Ćelija je osnovna anatomska (gradivna) i funkcionalna jedinica svih organizama.
     Ovo znači da su svi organizmi izgrađeni od ćelije, da život svakog organizma započinje od jedne ćelije i da se sve životne funkcije (rast, razmnožavanje, varenje, nasleđivanje...) obavljaju preko ćelije.
     Otkriću ćelije je prethodila konstrukcija mikroskopa. To je uradio Antoan Van Levenhuk u drugoj polovini 17tog veka.
     Ćeliju je otkrio engleski naučnik Robert Huk.
     Posmatrao je pokoricu plute i zapazio pod mikroskopom pravougaone delove, koji su ga podsećali na manastirske sobe - kelije ili ćelije - pa ih je tako i nazvao - ćelije.
     Tada započinje razvoj citologije kao nauke.
     Danas se ona deli na podvrste kao što su: citomorfologija, citoekologija, citogenetika, citoekologija itd.
     Smatralo se da je svaka ćelija ista. Sa napredovanjem citologije, otkriveno je da postoje 2 osnovna tipa ćelija:
     1. Prokariotska, koja nema organizovano jedro i nema sve ćelijske organele. U ovu grupu spadaju modrozelene alge i bakterije.
     2. Eukariotska, koja ima organizovano jedro i većinu ćelijskih organela. U ovu grupu spadaju sve druge biljne, životinjske ćelije, uključujući i ljudsku.
     U telu odraslog čoveka ima oko 100 triliona ćelija ( 100 000 000 000 000 000).
     Veličina ljudskih ćelija je od 3 do 30 nanometara.
     1 nanometar (nm) je milioniti deo milimetra. 
     Uglavnom su okrugle, ali ima i ovalnih, duguljastih, pločastih, cilindričnih, zvezdastih itd.
     Najkrupnije ćelije su npr. kokošije, guščije i nojevo jaje.

                                              

Građa virusa

     Slobodna čestica virusa koja izaziva infekcije se naziva virion.
     Sastoji se od:
     - nukleinske kiseline - genoma - DNK (dezoksiribonukleinske kiseline) , ili RNK (ribonukleinske kiseline), i
     - proteinskog omotača - kapsida.
     Genom virusa sadrži od 3 do nekoliko stotina gena.
     Genom i kapsid zajedno čine nukleokapsid.
     Osim proteinskog, virus može biti obavijen i dodatnim omotačem od masti i ugljenih hidrata, koji je poreklom od ćelije domaćina.
     Uloga omotača je:
     - da olakša vezivanje virusa za ćeliju i
     - da zaštiti virusni genom od uticaja enzima.

                    

Opšte osobine virusa

     Najsitniji i najprostiji organizmi.
     Veličina od 10 nanometara do 300 nanometara.
     1 nanometar (1nm) je milioniti deo milimetra.
     Nemaju ćelijsku građu.
     Mogu se razmnožavati samo u živim ćelijama - organizmima. 
     Van žive ćelije su neaktivni.
     Kad uđu u ćeliju, uspostavljaju kontrolu nad njenim metaboličkim procesima, brzo se razmnožavaju i uništavaju je.
     Oblik: končast, loptast, poliedrast, štapićast...
     Postoje i složeniji oblici, kao što je kod bakteriofaga (faga). To je virus koji parazitira u bakterijama..
     Sastoji se od: glavenog dela, u kome je DNK - dezoksiribonukleinska kiselina, zatim od repnog dela i 6 pipaka (kukica).
     Virusi su unutarćelijski paraziti. 
     Izazivaju bolesti biljaka, životinja (čoveka) i mikroorganizama, npr. bakterija.
     Virusi se mogu upotrebiti u tzv. genoterapiji, odnosno zameni defektnih delova DNK, normalnom DNK. Ovo može izlečiti mnoge nasledne bolesti.

                                  

5. Osnovne osobine organizama - razlike između biljaka i životinja

     Na nižem stupnju evolucije, razlike između biljaka i životinja su jako male. Ponekad su nejasne.
     Na višim stadijumima evolucije, te su razlike sve veće i izraženije.
     Biljke imaju ćelijski zid koji obavija ćeliju.     Životinjske ćelije nemaju ćelijski zid.
     Biljke imaju hloroplaste (organele u kojima se obavlja fotosinteza).     Životinje nemaju hloroplaste - ne vrše fotosintezu.
     U vezi s tim, biljke imaju autotrofan način ishrane.      Životinje imaju heterotrofan način ishrane.
     Biljke rastu celog života.     Životinje imaju ograničen rast.
     Biljke su uglavnom pričvršćene za podlogu.     Životinje se aktivno kreću - menjaju svoj položaj u vremenu i prostoru.

                              

4. Osnovne osobine organizama - sličnosti između živih bića

      Svi organizmi imaju monofiletsko poreklo.
      To znači da potiču od zajedničkog pretka.
      Na to ukazuje veliki broj zajedničkih osobina.
      1. Ćelijska građa - ćelija je osnovna gradivna i funkcionalna jedinica svih organizama.
      2. Metabolički procesi, odnosno promet materija i energije, koji se odvija kod svih organizama na sličan način.
      3. Razmnožavanje, nasleđivanje i promenljivost osobina - živa bića ostavljaju sebi slične potomke, ali oni nisu klonovi svojih roditelja, već imaju svoje osobine koje se razlikuju od roditeljskih.
      4. Rast i razviće.
      5. Nadražljivost - sposobnost da primaju nadražaje iz spoljašnje sredine i da reaguju na njih.

      6. Homeostaza - je skup procesa koji dovode organizam u stanje koje je za njega najbolje da bi preživeo.
      6. Kretanje - obavljanje pokreta, ili menjanje mesta u prostoru i vremenu.
      7. Starenje i smrt.

                                                                                               

3. Savremena podela biljaka i životinja

     Da bi se lakše snašli prilikom proučavanja živog sveta, naučnici su ih svrstali u tzv. sistematske grupe, ili sistematske kategorije ili taksonomske kategorije.
     Ovo svrstavanje su izvršili na osnovu filogenetskih, anatomskih i evolutivnih odnosa i sličnosti.
     Osnovna sistematska kategorija je vrsta.
     Više vrsta čini rod.
     Više rodova čini familiju.
     Više familija čini red.
     Više redova čini klasu.
     Više klasa čini tip, ili razdeo.
     Više tipova čini carstvo.
     Nauka koja se bavi svrstavanjm organizama u sistematske (taksonomske) kategorije se naziva sistematika, ili taksonomija.
     U taksonomiji, vrsta ima 2 naziva, dve reči u nazivu. Prva reč označava rod, a druga reč bliže određuje i opisuje vrstu. 
     Npr. Alpska ruža - Rosa alpina. Prvi naziv 'Rosa' označava rod ruža, a 'Alpina' opisuje da je alpska.
     Ovaj načina davanja imena se naziva binarna nomenklatura. Prvi je uveo u upotrebu švedski naučnik Karl Line.
     Evo kako se svrstava alpska ruža.   Rosa alpina     Rod (Genus) - Rosa,      Familia - Rosaceae,      Red (Ordo) - Rosales,     Klasa (Classis) - Dycotiledones (dikotiledone biljke),    Tip (Fillum) - Gymnospermae (skrivenosemenice),      Carstvo (Regnum) - Plantae (bijke).
                 

2. Biodiverzitet

     Reč biodiverzitet se može prevesti kao biološka raznovrsnost.
     To je različitost i promenljivost gena, mikroorganizama, gljiva, biljaka, životinja i njihovih staništa, odnosno ekosistema koje oni naseljavaju.
     Biodiverzitet je evolutivni odgovor organizama na neprestanu promenljivost uslova spoljašnje, životne sredine.
     Do toga dovode stalna promenljivost ekoloških faktora i promenljivost strukture, odnosno mutabilnost genetičkog materijala. 
     Zbog toga su se u geološkoj istoriji Zemlje, pojavile brojne adaptacije organizama, razvrstanih u ogroman broj životnih formi i pojava.
              

6. Ekološki faktori

     To su elementi životne sredine, bez kojih nije moguć život organizma, ili koji imaju negativan uticaj na njega.
     Npr. temperatura može imati povoljan uticaj ukoliko je optimalna, a nepovoljan ako je previsoka ili preniska.
     Vrste padavina koje mogu biti povoljne za organizam su kiša i sneg, ali zato grad ima nepovoljan uticaj.
     Količina padavina je povoljna ukoliko je srednja (optimalna), dok su suša ili poplava nepovoljne.
               

5. Uslovi života

     Nisu svi elementi životne sredine podjednako važni za organizam.
     Neki su neophodni za opstanak, dok su drugi za taj isti organizam nevažni - nemaju nikakav uticaj na njegovo stanje.
     Upravo ti elementi životne sredine, odnosno ti ekološki faktori, bez kojih nije moguć život organizma se nazivaju uslovi života ili opstanka.
     Npr. za vevericu su to: vazduh, voda, drveće u čijim šupljinama ona čuva hranu, gaji mlade i sklanja se od nepovoljnih uticaja.
     Za potočnu pastrmku su to voda, kao njena životna sredina, a ona mora imati odgovarajuću temperaturu, rastvoren kiseonik i hranljive materije.
               Ova lekcija vredi od 1 do 3 boda.

4. Životna sredina

    Drugačije se naziva i okvir života.
    Obuhvata fizičke, hemijske i biološke elemente koji neprestano deluju na organizme u jednom prostoru.
    Ovi elementi utiču neposredno, ili posredno, na stanje, rast, razviće, razmnožavanje, dužinu života organizma itd.
    Za kopnene organizme, životna sredina je zemljište i vazduh, a za vodene, voda.
              Ova lekcija donosi id 1 do 3 boda.

4. Nervna regulacija

     Nervna regulacija se ostvaruje brže nego preko hormona.
     Čulne ćelije - receptori - primaju nadražaje.
     Nadražaji se pretvaraju u nervne impulse, koji se sprovode preko osećajnih nerava do nervnih centara, odnosno centralnog nervnog sistema - CNS-a.
     Od CNS-a se preko pokretačkih nerava, nervni impuls provodi do određenih organa, koji reaguju na nadražaj, tako što ubrzavaju ili usporavaju svoju aktivnost.
     Organi koji reaguju na nadražaje se zovu efektori. To mogu biti: srce, pluća, želudac, neki skeletni ili glatki mišići, žlezda itd.
     Osim centralnog, postoje i periferni i autonomni (vegetativni) nervni sistem.
     Vegetativni nervni sistem ima izvestan stepen autonomije u odnosu na centralni. On upravlja aktivnostima srca, pluća, organa za varenje i izlučivanje...
     Sastoji se od 2 grupe nerava: simpatičkih i parasimpatičkih. Ove 2 grupe nerava rade suprotno jedna od druge.
     Npr. simpatički nervi ubrzavaju puls, povećavaju krvni pritisak, šire zenice, a usporavaju rad organa za varenje i izlučivanje.
     Parasimpatički nervi ubrzavaju rad organa za varenje i izlučivanje, a usporavaju aktivnost srca, disanje, snižavaju krvni pritisak itd.
             

3. Humoralna regulacija

     Ova regulacija se ostvaruje uz pomoć endokrinih žlezda - sa unutrašnjim lučenjem.
     Ove žlezde luče hormone.
     Hormoni iz endokrinih žlezda prelaze u krv, a iz krvi do svih ćelija, tkiva, organa.
     Međutim, hormoni deluju samo na određene ćelije, tkiva i organe - imaju specifično dejstvo.
     Hormoni su hemijski aktivne materije, sposobne da ubrzaju, ili uspore funkcionisanje organa.
     I kod biljaka postoje hormoni - auksini, giberilini, marazmini i drugi, koji regulišu cvetanje, plodonošenje, rast, listanje itd.
     Oni nastaju u pojedinim delovima tela biljke.
             

2. Upravljanje biološkim sistemima

     Život organizma obezbeđuju geni i biohemijske reakcije.
     Upravljanje biološkim sistemima se naziva i regulacija.
     To je usklađivanje aktivnosti svih ćelija, tkiva, organa i organskih sistema u organizmu.
     Kod viših životinja i čoveka, postiže se uz pomoć hormona (humoralna regulacija) i nervnog sistema (nervna regulacija).
           

1. Biološki sistemi

      Drugačije se nazivaju i živi sistemi.
     U pogledu svoje građe i funkcije su organizovani po nivoima (stupnjevito).
     To znači da je svaki složeniji biološki sistem građen i funkcioniše preko više prostijih sistema.
     Biološki sistemi su: ćelija, tkivo, organ, sistem organa i organizam.
     Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih organizama. To znači da je svaki organizam građen od ćelija i da obavlja životne aktivnosti preko ćelija.
     Tkivo je izgrađeno od više ćelija iste građe, funkcije i embrionalnog porekla.  
     Mogu se podeliti na biljna i životinjska tkiva.
    Biljna tkiva su: provodno, mehaničko, meristemsko, palisadno...
    Životinjska tkiva su: vezivno, nervno, mišićno, koštano...
    Organ je sastavljen iz više ćelija i tkiva. 
    Organi se isto mogu podeliti na biljne i životinjske.
    Biljni organi se dele na: vegetativne i reproduktivne.
    Vegetativni su koren, stablo i list.
    Reproduktivni su: cvet, plod i seme.
    Organski sistem je sastavljen iz više organa. Oni su zastupljeni samo kod životinja. Npr. kod čoveka su to: skeletni, mišićni, nervni, čulni, kožni, sistem organa za varenje, disanje, krvotok, razmnožavanje.
    Organizam je biološki sistem, sposoban za samostalan život u spoljašnjoj sredini. 
    On obavlja svoje životne aktivnosti, prilagođava se uticajima spoljašnje sredine, razmnožava se, prima i reaguje na nadražaje.
     Postoje jednoćelijski i višećelijski organizmi. Jednoćelijski, obavljaju svoje aktivnosti i garđeni su od jedne ćelije, a višećelijski su građeni i obavljaju svoje aktivnosti preko više: ćelija, tkiva, organa i organskih sistema.
         

Nivoi organizacije bioloških sistema

Biološki sistemi su organizovani po nivoima (stupnjevito).
To znači da je svaki složeniji biološki sistem, izgrađen i funkcioniše preko više prostih bioloških sistema.
Osnovni biološki sistem u okviru kog je moguć život je ćelija.
Više ćelija iste građe, funkcije i embrionalnog porekla grade tkivo.
Više tkiva grade organ.
Više organa grade sistem organa.
Više sistema organa grade organizam.
Organizmi su sposobni da prežive u spoljašnjoj sredini - da se razmnožavaju, primaju nadražaje iz spoljašnje sredine i da reaguju na njih.
Mogu biti jednoćelijski i višećelijski.
     
         

Osnovne osobine organizama

     Organizmi su izgrađeni od istih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi. 
     Hemijskim analizama je utvrđeno da je telo odraslog čoveka izgrađeno od: 65% kiseonika,  18% ugljenika,  10% vodonika,  3% azota,  2% kalcijuma,   1% fosfora , dok ostali hemijski elementi kao što su: kalijum, natrijum, hlor, magnezijum, gvožđe i drugi, čine 1% ćelije.
     Najzastupljenija jedinjenja koja grade naš organizam su: voda, ugljenikova jedinjenja, mineralne soli.
     Osim hemijskog sastava, postoji još osobina koje su zajedničke za sve organizme:
     - ćelijska građa - ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih organizama;
     - razmena materija (metabolizam);
     - nadražljivost; 
     - prilagođavanje uslovima spoljašnje sredine;
     - kretanje;
     - rastenje i razviće;
     - razmnožavanje;
     - naslednost i promenjljivost osobina;
     - starenje i smrt.

          Ova lekcija vredi od 1 do  7 bodova.

Značaj ekologije

Svojim aktivnostima, čovek izaziva krizu životne sredine.
Te aktivnosti su:
1) neumereno korišćenje ruda, uglja, nafte, drveta, građevinskih materijala - iscrpljivanje prirodnih bogatstava,
2) ispuštanje i nagomilavanje zagađujućih, otrovnih materija u vazduhu, vodi, zemljištu i hrani,
3) nagomilavanje otpadaka,
4) neplanska i neumerena seča šuma, branje, čupanje, lov, ribolov - osiromašenje ekosistema u pogledu broja i rasprostranjenosti vrsta,
5) nagli porast broja stanovnika i njihovo doseljavanje u gradove (demografska eksplozija),
6) izgradnja gradova, saobraćajnica, industrijskih postrojenja (urbanizacija, industrijalizacija).
Sve ove probleme, ekologija treba da reši. Zato se razvijaju tzv. primenjene ekologije.
Npr. radijaciona ekologija se bavi proučavanjem radioaktivnih supstanci, čestica i zraka na organizme, populacije, životne zajednice i ekosisteme, kao i šta će da se desi sa njima u životnoj sredini.
Ekološka tehnologija se bavi pronalaženjem načina za uklanjanje otpadaka.
Postoje još i ekologija zagađenih sredina, ekologija gradova, čoveka itd.

Podela ekologije

Ekologija se deli na više načina.
Starija podela je izvršena prema predmetu proučavanja na:
- fitoekologiju - ekologiju biljaka,
- zooekologiju - ekologiju životinja i
- mikrobnu ekologiju - ekologiju mikroorganizama.
Novija podela je izvršena prema nivoima organizacije koje proučava na:
- analitičku ekologiju - proučava jedinku i vrstu i
- sintetičku ekologiju - proučava : populaciju, životnu zajednicu i ekosistem.
Postoji podela i na:
- opštu ili teorijsku ekologiju - opšti pristup (od svega po malo), učimo je u školi i
- primenjene ekologije - imaju primenu u praksi.

Ova lekcija vredi od 1 do 3 boda.

Definicija ekologije

Ekologija je nauka koja proučava tri vrste odnosa, odnosno uticaja:
1) uticaj spoljašnje, nežive sredine na organizme;
2) uticaj organizama na neživu prirodu;
3) međusobne odnose - uticaje organizama.
Naziv ekologija, potiče od 2 grčke reči: oikos, što znači kuća, dom, stanište i logos, što znači nauka, rasprava, učenje.
Ovaj izraz je prvi upotrebio nemački biolog Ernst Hekel.
Za osnivača ekologije, smatra se engleski naučnik Čarls Darvin, koji je u svojim delima uveo pojmove: adaptacija (prilagođavanje), prirodno odabiranje i borba za opstanak.
Ovi pojmovi obuhvataju splet uzajamnih odnosa između organizama i okolne nežive sredine.

Poreklo života na Zemlji

Evolucija je usložavanje, dobijanje novih osobina, napredak...
Kada govorimo o procesu evolucije i postanku života na Zemlji, kažemo da postoje 2 vrste evolucije:

• hemijska (predbiološka) - usložavanje neživih sistema;
• biološka - usložavanje živih (bioloških) sistema.

Hemijska evolucija se desila pre biološke i smatra se da je trajala milijardu godina.
Smatra se da je život na Zemlji nastao pre 4 milijarde godina. Najstariji fosilni ostaci koji su pronađeni, su stari 3,2 milijarde godina.
Prvobitna atmosfera je bila reduktivnog karaktera. Ovo znači da nije bilo kiseonika.
Bila je zasićena vodenom parom, amonijakom, vodonik sulfidom.
Prvobitna hidrosfera je obilovala cijanovodonikom i amonijakom.
Postojala je velika količina slobodne energije (ultraljubičasto, jonizujuće zračenje, visoka temperatura, električna pražnjenja - munje i gromovi, a u vodi, udaranje talasa).
Zahvaljujući velikoj količini slobodne energije, odvijala se hemijska evolucija.
Pod uticajem jonizujućeg zračenja, voda se razlagala na vodonik i kiseonik.
Čim se pojavio kiseonik, metan se oksidovao do ugljen dioksida, amonijak do azot trioksida, a vodonik sulfid do sumpor dioksida. Dakle atmosfera postaje oksidativnog karaktera.
Zatim su mogli nastati malo složeniji molekuli: metil alkohol, mravlja kiselina, alkohol glicerol, masne kiseline, mlečna kiselina, formaldehid, prosti šećeri - monosaharidi...Oni su sa kišom dospevali u prvobitni okean. Tamo su stupali u reakcije sa amonijakom i cijanovodonikom i nastajale su aminokiseline i azotne baze tipa adenina.
Dalja hemijska evolucija se odvija u vodi.
Usložavanje ide u pravcu, da su od glicerola i masnih kiselina nastajale masti.
Polimerizacijom monosaharida su nastajali disaharidi, pa polisaharidi.
Polimerizacijom aminokiselina su nastajali polipeptidi, pa od njih proteini (belančevine).
Azotne baze su reagovale sa monosaharidima i fosfornom kiselinom i nastajali su nukleotidi. Njihovom polimerizacijom su nastali polinukleotidni lanci, odnosno nukleinske kiseline. Prvo kratki lanci RNK, a kasnije DNK.
Polimerizacija je spajanje istih molekula u lance.
Pojavom proteina i nukleinskih kiselina, stekli su se uslovi za nastanak živih - bioloških sistema.
Proteini su obezbeđivali enzimsku aktivnost (metabolizam), a nukleinske kiseline su sadržavale genetičku informaciju, odnosno uputstvo o građi belančevina. Dakle, polinukleotidni lanci (polinikleotidi- nukleinske kiseline), su obezbeđivali tzv. ponovljivost građe, odnosno razmnožavanje i nasleđivanje- samoreprodukciju.
Upravo se u tome nalazi osnova za nastanak života, odnosno organizama.
Ruski naučnik Oparin, smatra da su prvi organizmi nastali u prvobitnom okeanu od belančevinastih kapljica koacervata, koji su se postepeno povećavali i usložavali. Najstabilniji koacervati su opstajali i razmnožavali se na više manjih.
Britanski naučnik Holdejn je smatrao da su prvi organizmi nastali, kad su nastali prvi molekuli nukleinskih kiselina. Ti molekuli su sadržali u sebi gene - nasledne činioce.
Ove dve teorije nisu bile u suprotnosti. Naprotiv, međusobno su se dopunjavale, jer se misli da su belančavine i polinukleotidi nastali u isto vreme. Zato su ove dve teorije objedinjene u jedinstvenu Oparin - Holdejnovu teoriju.