Плацента - плацентација

Ово је омотач грађен од ткива мајки и ткива плода.
Преко ње се обавља размена гасова између крви мајке и крви плода (дисање).
Из крви мајке у крв плода прелазе хранљиве материје (исхрана).
Из крви плода, кроз њу пролазе отпадни производи (излучивање).
Из крви мајке у крв плода, пролазе и антитела (гама-глобулини), која спречавају да се беба разболи од неких заразних болести у првим месецима живота.
Плацента излучује хормоне, неопходне за одржавање трудноће.
Опна плаценте спречава продор већине бактерија и хемикалија у крв плода.

Плацента не може да задржи:
 - седативе, анестетике, алкохол, никотин...
 - вирусе рубеоле, херпеса и сиде,
 - бактерије Трепонему палидум и Гонокок, узрочнике сифилиса и гонореје,
 - паразита Токсоплазму гонди...
Ови патогени, могу изазвати поремећаје у развићу плода (тератогени ефекат) - ембриопатије и фетопатије.

Osnovna pravila nasleđivanja

Nasleđivanje se prati u toku više generacija.
Generacija je period života jedinke od njenog začeća do dostizanja polne zrelosti.
Osnovna pravila nasleđivanja su:
 - pravilo rastavljanja naslednih činilaca (gena) i
 - pravilo slobodnog kombinovanja gena.
Njih je otkrio i ustanovio Gregor Mendel, dok je eksperimentisao na baštenskom grašku. On je otkrio mehanizam nasleđivanja za 7 osobina, jer su se geni koji su ih kontrolisali nalazili na 7 različitih parova homologih hromozoma. 
On je pratio nasleđivanje osobina koje se ispoljavaju u samo 2 oblika. Npr. okruglo i naborano zrno, ili žuto i zeleno zrno.
Prvu generaciju od koje je počeo da prati nasleđivanje je nazvao roditeljska (parentalna).
Obeležio je sa slovom p.
Naredne generacije su generacije potomaka (filijalne).
Obeležavaju se sa F1, F2, F3...
Ukrštanje pri kojem se prati nasleđivanje jedne osobine je monohibridno.
Ukrštanje pri kojem se prati nasleđivanje 2 osobine je dihibridno.
Ukrštanje pri kojem se prati nasleđivanje 3 osobine je trihibridno.
Ukrštanje pri kojem se prati nasleđivanje 4 i više osobina je polihibridno.
Ako se broj posmatranih osobina obeleži sa n, onda će se:
 - broj genotipova računati po formuli 3 na n,
 - broj fentotipova će se računati po formuli 2 na n.
 

Horion

Građen je od alantoisa i seroze.
Razvija mnogobrojne izrasline - horionske resice - koje urastaju u zid materice.
Horionske resice formiraju krvotok.
Između krvotoka horionskih resica i krvotoka majke se nalazi opna placente koja sprečava mešanje krvi ploda i krvi majke.
Horion obrazuje placentu (posteljicu) zajedno sa zidom materice.
Preko posteljice se plod hrani.
Vezan je za posteljicu preko pupčane vrpce.
U pupčanoj vrpci se nalaze 2 arterije i jedna vena.
Dužina pupčane vrpce je oko 40 cm.

Vodenjak - amnion

To je tanka providna opna koja obavija amnionsku duplju ispunjenu amnionskom tečnošću (plodovom vodom).
Uloga:
 - plod u njoj slobodno lebdi, raste i razvija se,
 - amortizuje pokrete ploda nastale usled kretanja majke,
 - štiti plod od povreda prilikom grčenja zidova materice kod porođaja,
 - učestvuje u proširivanju porođajnog kanala.
Amnionska tečnost sadrži ćelije koje se ljušte sa površine ploda.
Ovo je značajno za izvođenje amniocenteze.
Posle trećeg meseca trudnoće, punktira se amnionska šupljina kroz trbušni zid majke i uzimaju se te ćelije embriona.
One se zaseju i gaje na hranljivoj podlozi i mogu se analizirati.
Na taj način se na vreme, pre nego što se beba rodi, mogu otkriti pol i nepravilnosti u njenom razviću.
Plod se sa amnionom nalazi u serozi.
Tu su još i vitelusna kesica i alantois.
Alantois je izraštaj zadnjeg creva koji služi kao embrionalni mokraćni mehur.

Fetalne membrane (embrionalne opne - zavoji)

Razviće embriona je usko povezano sa razvojem njegovih embrionalnih opni.
Prema poreklu se svrstavaju u:
 - embrionalne - potiču od embriona i
 - decidualne - potiču od majke.
Od manjeg dela embrionalnih i dela decidualnih opni se formira placenta.
Od većeg dela embrionalnih opni se formira vodenjak (amnion).
Embrionalne adaptacije imaju ulogu u razvoju i preživljavanju embriona.
Amnion i horion su prave embrionalne opne.
Vitelusna kesa, alantois i seroza su pomoćni organi.

Gen, genotip, fenotip

Telesne ćelije čoveka sadrže dve garniture hromozoma.
Hromozomi su u njima raspoređeni u parovima (homologi parovi).
Jedan hromozom je očev, a drugi majčin.
Gen je deo molekula DNK, odnosno hromozoma.
Sastavljen je od genetičkih šifri.
Genetičke šifre su grupe od tri nukleotida na molekulu DNK.
One sadrže uputstvo (komandu) koja aminokiselina će se ugraditi u molekule proteina (belančevina).
Prema tome, geni preko genetičkih šifri, upravljaju stvaranjem proteina.
I geni koji upravljaju stvaranjem određenog proteina su poput hromozoma, raspoređeni u parovima.
Geni imaju strogo određeno mesto na hromozomima i strogo određen redosled genetičkih šifri.
Nekada se u jednom od gena koji se nalaze u paru ili u oba gena, desi promena u redosledu genetičkih šifri (mutacija).
Mutacija može biti i hemijska promena u samom nukleotidu.
Tada će taj gen, ili oba, prestati da stvaraju protein, ili će stvarati izmenjen protein.
Ovakvi različiti oblici istog gena se nazivaju genski aleli. 
Onaj alel koji nije mutirao i stvara neizmenjen protein se naziva dominantan alel (gen). 
Obeležava se u genetici sa velikim slovima abecede -  A, B, C, D...
Alel koji je mutirao i stvara izmenjen protein se naziva recesivan alel (gen).
Obeležava se malim slovima abecede - a, b, c, d...
Ako su oba alela ista, gen se nalazi u homozigotnom stanju.
Ako su oba alela dominantna, gen se zove dominantan homozigot.
Ako su oba alela recesivna, gen se zove recesivan homozigot.
Ako je u paru odgovarajućih gena, jedan alel dominantan , a drugi recesivan, gen je u heterozigotnom stanju.
U genetici se obeležava sa Aa, Bb, Cc, Dd...
Sveukupnost gena i genetičkih kombinacija u polnim ćelijama čoveka se naziva genom.
Sveukupnost gena i genetičkih kombinacija u telesnim ćelijama se naziva genotip.
On nastaje spajanjem majčinog i očevog genoma.
Genotip se po pravilu ne može menjati pod uticajem spoljašnje sredine.
Nasleđuje se od roditelja.
Fenotip čine naš izgled i sposobnosti.
Fenotip se može menjati pod uticajem spoljašnje sredine.
Zapravo, mi ne nasleđujemo fenotip od roditelja, već mogućnost da se on razvije pod uticajem određenih uslova spoljašnje sredine.