Kodominantno nasleđivanje

Dešava se kada dva alela jednog gena, koji se nalazi na paru homologih hromozoma, determinišu stvaranje dve različite varijante nekog proteina.
Tada obe osobine dolaze do izražaja.
To se najbolje može opisati kod gena koji upravljaju stvaranjem proteina od koga zavisi vrsta krvne grupe.
Gen koji određuje da li ćemo imati A, B, AB ili O krvnu grupu ima najmanje tri alelna oblika.
Jedan determiniše (upravlja) stvaranje antigena A.
Drugi determiniše stvaranje antigena B.
Treći je uglavnom nefunkcionalan O alel. U ovakvoj krvi se neće stvarati ni A, ni B antigeni, dakle nulta krvna grupa.
Osobe krvne grupe A će imati genotipove A/A i A/O.
Osobe krvne grupe B će imati genotipove B/B i B/O.
Iz braka dve osobe sa genotipovima A/A i B/B, deca će imati krvnu grupu A/B.
Ovde su aleli A i B dominantni u odnosu na alel O, a međusobno su kodominantni jer oba dolaze do izražaja.

Intermedijerno nasleđivanje

Kod čoveka se ovaj tip nasleđivanja može ilustrovati preko nasleđivanja kovrdžavosti kose.
U braku između osobe kovrdžave i osobe ravne kose, sva deca će imati kovrdžavu kosu.
Međutim, u F2 generaciji, odnos fenotipova će biti 1:2:1.
Ovo znači da će jedno dete imati kovrdžavu kosu (dominantni homozigot), dva deteta će imati talasastu kosu (heterozigoti) i jedno dete će biti recesivni homozigot, imaće ravnu kosu.
Kod biljaka je najbolji primer jagorčevina.
Par alela A1A1 će određivati (determinisati) crvenu boju cvetova.
Drugi par alela A2A2, će determinisati belu boju cvetova.
Ukrštanjem ove dve biljke, cvetovi će biti rozi, sa genotipom A1A2.

Kombinativno nasleđivanje

Zasniva se na kombinovanju hromozoma.
U ponim ćelijama čoveka se nalazi jedna garnitura hromozoma - 23 hromozoma.
Ovo je haploidan broj i označava se sa (n).
Prilikom nastajanja polnih ćelija (spermatozoida i jajnih ćelija), hromozomi se kombinuju na 2 na 23 načina.
Spajanjem polnih ćelija (oplođenjem), nastaju telesne ćelije.
One imaju 2 garniture hromozoma. 23 od oca, a 23 od majke.
Ovo je diploidan broj hromozoma i označava se sa 2n.
Tada se hromozomi kombinuju na 2 na 46 načina. Broj kombinacija je 70 triliona (70 hiljada milijardi).
Dakle, verovatnoća da će se pojaviti 2 osobe sa istom kombinacijom hromozoma j 1 : 70 triliona.

Smrt

Može biti klinička i biološka.

Prvo nastupa klinička smrt.

To je prestanak rada: srca, pluća, mozga.

Zaustavljaju se sve vitalne funkcije dok organizam ne umre.

Posle kliničke nastupa biološka smrt.

Iako prestane rad srca, disanje, neke ćelije su još žive (koža, rastu nokti, dlake...)

Kad i ove ćelije umru, nastaje biološka smrt.

Starenje

Morfološki i fiziološki znaci:

-         smanjenje mišićne mase,

-         smanjena aktivnost polnih žlezda,

-         smanjena pokretljivost zglobova,

-         čulne i nervne ćelije se ne obnavljaju, pa samim tim starije osobe slabije vide i čuju itd.

Starenje se prvo dešava na nivou ćelije i venćelijske tečnosti (sredine).

Zove se ćelijsko starenje.

Najosetljiviji deo ćelije je jedro, odnosno molekuli DNK.

Prilikom dupliranja molekula DNK, dešavaju se mutacije, koje se nagomilavaju.

Mutacije su: 

 - greške prilikom spajanja azotnih baza, 

 - promene u redosledu genetičkih šifara,

 - promene u hemijskoj građi azotnih baza i nukleotida.

Enzim DNK polimeraza ispravlja te greške, ali se one toliko nagomilavaju da on ne može sve da ispravi.

Geni upravljaju sintezom proteina.

Samim tim, mutirani geni stvaraju defektne proteine i enzime.

Takođe, u jedru se dešavaju međusobne reakcije delova DNK između različitih parova hromozoma, kao i reakcije između DNK i proteina koji ulaze u sastav hromatina, a koji su vezani za DNK.

Sve ovo dovodi do još većeg broja genetičkih grešaka.

Kada se stvori defektan enzim (ferment), onda on ne može da započne i upravlja biohemijskom reakcijom kako treba, pa se nagomilavaju greške u metabolizmu.

Oštećeni proteini mogu da ispune ćeliju, i biohemijske greške mogu da dovedu do njene smrti.

U vanćelijskoj sredini se nagomilavaju kolagena vlakna, čija se elastičnost smanjuje tokom godina.

Izvori genetičke varijabilnosti (promenljivosti)

1. kombinacije gena;
2. kombinacije hromozoma - kombinovano nasleđivanje;
3. promene u građi hromozoma i
4. promene u broju hromozoma. 
Varijabilnost usled kombinacija gena i hromozoma se zove kombinativna varijabilnost.

Načini aktiviranja gena

Način na koji se aktiviraju pojedini geni su prvi objasnili francuski naučnici Žakob i Mono.
Oni su proučavali bakteriju Ešerihiju i utvrdili da kada je u hranljivoj podlozi prisutan mlečni šećer laktoza, bakterija stvara 3 enzima koji će da je razlože.
Ovo se naziva povratna sprega - kada je prisutan šećer, stvara se enzim, a kada ga nema, nema ni enzima.
Na bakterijskoj DNK su otkrili grupu gena koji upravljaju procesom razlaganja glukoze i nazvali je OPERON.
Operon je sastavljen od:
 - strukturnih gena A,B,C koji stvaraju enzime za razlaganje mlečnog šećera;
 - regulatornog gena, koji kontroliše aktivnost gena A,B,C;
 - gena operatora, za koji se vezuje protein koji je stvorio regulatorni gen (regulatorni protein);
 - gena promotora, za koji se vezuje enzim RNK polimeraza.
RNK polimeraza je zadužena da izvrši prepisivanje genetičke šifre sa dela DNK na kome se nalaze strukturni geni, na iRNK, da bi se stvorili enzimi koji razlažu laktozu.
Dakle, kada je u medijumu prisutna laktoza, protein sa gena operatora se vezuje za nju.
Ovo omogućava RNK polimerazi da izvrši prepisivanje genetičkih šifara sa strukturnih gena na iRNK.
U ribozomima se tada stvore proteini (enzimi) koji razlažu mlečni šećer.
Kada se mlečni šećer razloži, regulatorni protein se veže za gen operator i zaustavi RNK polimerazu da obavlja transkripciju.
Čim nema transkripcije, nema ni enzima.
Operon kod bakterija je sastavljen iz više strukturnih gena i jednog regulatornog gena.
Kod eukariota je više ovih regulatornih gena.
Ovo omogućava višestruku proveru da li će nekom strukturnom genu biti dato naređenje da prenese svoju genetičku šifru na stvaranje odgovarajuće iRNK i proteina.
Od regulatornog gena će zavisiti: 
 - dužina trajanja nekog procesa; 
 - koliko enzima će biti stvoreno i
 - kada će ti enzimi biti stvoreni, da bi se obavio taj proces.
Strukturni geni mogu imati regulatornu ulogu i regulatorni geni mogu imati ulogu strukturnih gena.