Дисање је размена гасова – кисеоника и угљен диоксида. Кисеоник се уноси а избацује се угљен диоксид.
Постоје: спољашње и унутрашње дисање.
Спољашње је размена гасова која се обавља између
крви и ваздуха, у плућима.
Унутрашње је размена гасова између крви
и ткива, односно ћелија (ћелијско дисање).
Систем органа за дисање
човека се састоји од дисајних путева и плућа.
Дисајни путеви су: носна и усна дупља,
ждрело, гркљан, душник, душнице(бронхије), бронхиоле и њихови огранци у
плућима.
Носна шупљина је почетни,
проширени део дисајног пута.
У њему се налазе
параназални синуси и чуло мириса.
Улога
носа је да очисти ваздух од честица прашине, да га овлажи и загреје и помоћу
чула мириса, да контролише његов квалитет.
Параназални синуси настају
од продужетака носне слузокоже који продиру у чеоне кости и образују
пнеуматичне шупљине – синусе.
Њихова улога
је да загреју ваздух приликом дисања.
Ждрело је раскрсница
дисајног и пута хране.
У доњем делу ждрела се
налазе гркљан и једњак.
У гркљану су гласне жице.
Душник (трахеја)
се дели на две душнице (бронхије).
Бронхије улазе у плућа и тамо се гранају на све ситније бронхиоле.
Душник и душнице су
обложени слузокожом која садржи велики број трепљастих ћелија.
Трепљасте ћелије имају заштитну улогу.
Бронхиоле се завршавају плућним мехурићима –
алвеолама.
Површина
алвеола је 100 квадратних метара и то олакшава размену гасова између
алвеоларног ваздуха и крви.
