Поремећаји у функционисању ендокриних жлезда - poremećaji u funkcionisanju endokrinih žlezda

ХИПОФИЗА- хормон раста, антидиуретични хормон.

ХОРМОН РАСТА

Недовољно лучење

-         заостајање у расту или заустављање раста

Превише лучења:

-         џиновски раст

-         акромегалија – уши, нос, глава се увећавају, задебљавају усне и језик, превише развијене шаке и стопала, деформисана кичма

АНТИДИУРЕТИЧНИ ХОРМОН

-         недостатак – губи се превише воде преко мокраће

ПАНКРЕАС – инсулин

Недовољно лучење

-         повећава се концентрација шећера у крви (дијабетес), слабост мишића, малаксалост, оштећење свих органа, смрт

ШТИТНА ЖЛЕЗДА – тироксин

Недовољно лучење

-         гушавост, успорен метаболизам и пулс, гојазност, снижена телесна температура, брзо замарање, умна и физичка заосталост

Превише лучења – Базедовљева болест

-         смањење телесне масе, исколачене очи, убрзан пулс и метаболизам, узнемиреност, дрхтање руку, знојење, повећана потрошња кисеоника.

ПАРАШТИТНЕ ЖЛЕЗДЕ

Недовољно лучење

-         смањује се концентрација калцијума у крви, па се грче једњак, ждрело и мишићи, смрт

Превише лучења

-         деформишу се кости и слаби зуби, зато што се калцијум извлачи из костију и зуба и прелази у крв.

КОРА НАДБУБРЕЖНИХ ЖЛЕЗДА – алдостерон и кортизон

Недовољно лучење

–        Адисонова болест (слабост организма, пад крвног притиска, успорено дисање, кожа је боје бронзе)

–        Тада се смањује концентрација натријума и хлорида у крви а повећава се концентрација калијума.

Превише лучења

 - деформисано лице – Кушингова болест

ПОЛНЕ ЖЛЕЗДЕ – тестостерон

Недовољно лучење – закржљали полни органи, слабо развијени мишићи

Литература: Биологија за 1. разред музичке и балетске школе. Аутори: Вера Ђорђевић и Милан Божовић.

Endokrine žlezde

To su žlezde sa unutrašnjim lučenjem.

Luče hormone, koji prelaze u krv, pa do svih organa.

Hormoni su hemijski aktivne materije.

Mogu da:

-         ubrzaju ili uspore rad organa,

-         ubrzaju ili uspore metaboličke procese stvaranja i razlaganja jedinjenja.

Deluju samo na određene organe i tkiva.

Endokrine žlezde su: hipofiza, štitna, paraštitne, pankreas, ćelije u dvanaestopalačnom crevu, nadbubrežne, polne.

HIPOFIZA

-         utiče na rad svih ostalih žlezda (glavna),

-         reguliše: rast, lučenje mleka, izbacivanje i zadržavanje vode u organizmu, grčenje mišića materice kod porođaja.

ŠTITNA

-         upravlja metabolizmom,

-         rastom,

-         razvićem umnih sposobnosti.
Na stvaranje tiroksina utiče jod. Zato se kuhinjska so obogaćuje jodom, da bi se sprečio nedostatak ovog hormona.

PARAŠTITNE

 -   utiču na koncentraciju kalcijuma i fosfora u krvi;

-         upravljaju radom ždrela, jednjaka, mišića.

PANKREAS

-         luči insulin i snižava nivo šećera u krvi;

-         luči glukagon koji povećava nivo šećera (glukoze) u krvi.

DVANAESTOPALAČNO CREVO:

-         utiče na lučenje pankreasnog i želudačnog soka i na pražnjenje žučne kese (značajno za varenje masti).

SRŽ NADBUBREŽNIH ŽLEZDA

-         luči adrenalin (kada smo uzbuđeni, ljuti, uplašeni, zaljubljeni)

KORA NADBUBREŽNIH ŽLEZDA

-         omogućava da nervni sistem, mišići, disanje, krvni pritisak, normalno funkcionišu;

-         utiču na stvaranje šećera u organizmu kada se razlože belančevine i masti.
SRŽ NADBUBREŽNIH ŽLEZDA 
 - luči adrenalin, hormon koji povećava bazalni metabolizam, omogućava održavanje stalne telesne temperature, širi zenice i bronhije, sužava krvne sudove u koži i trbušnim organima, grči slezinu pa se krv istiskuje u krvne sudove i organe gde je potrebna.

POLNE ŽLEZDE

-         kod žena jajnici , utiču na rast i razvoj polnih organa, menstruaciju, održavanje trudnoće, porođaj, rast dojki,

-         kod muškaraca testisi (semenici), utiču na rast i razvoj polnih organa, brade, brkova, mišićnu masu, dubinu glasa...

Literatura: Biologija za 1. razred muzičke i baletske škole. Autori: Vera Đorđević i Milan Božović.

Особине и значај хормона - osobine i značaj hormona

Хормони су производи ендокриних жлезда.

Особине су им:

-         сваки хормон делује на одређене ћелије и ткива, који имају рецепторе за препознавање одређеног хормона;

-         из претходног произилази да делују само на одређене органе и функције и да изазивају специфичне промене;

-         активни су у малим концентрацијама;

-         не делују на жлезде које их стварају;

-         релативно се брзо разлажу у ткивима, па да би им концентрација у крви била довољна, ендокрине жлезде морају да их стално стварају;

-         молекули су им довољно ситни да могу да прођу кроз капиларе и ћелијске мембране;

-         велики број њих нису специфични за врсту. То значи да људи могу користити хормоне од неких животиња, ако им недостају.

Утичу на рад органа и на метаболичке процесе.

Делују само унутар ћелија.

Поремећај функције једне, утиче на рад других жлезда.

Литература: Биологија за 1. разред музичке и балетске школе. Аутори: Вера Ђорђевић и Милан Божовић.

Болести чула слуха и равнотеже - bolesti čula sluha i ravnoteže

Оштећења слуха доводе до наглувости или потпуне глувоће.

Узроци могу бити:

-          запаљење средњег уха;

-          оштећење бубне опне;

-          препреке у спровођењу звука до унутрашњег уха;

-          оштећење унутрашњег уха;

-          оштећење центара за слух у кори великог мозга.

Ови узроци могу бити узроци оштећења чула равнотеже.

Бука је узрок наглувости и глувоће.

Нпр. бука од 115 децибела може оштетити слух после 15 минута.

Да би се спречили наглувост и глувоћа, особе које су изложене буци морају да носе посебне штитнике за уши.

Да би се спречило ширење инфекција кроз Еустахијеву трубу на средње и унутрашње ухо, сва запаљења слузокоже носа и грла треба лечити на време.

Мерење степена осетљивсти чула на звучне сигнале назива се аудиометрија.

Она се обавља у посебним изолованим кабинама (тихим коморама), помоћу слушалица за ваздушну и коштану проводљивост.

Добијени резултати се графички приказују на тоналном аудиограму.

На апсциси овог аудиограма се бележе фреквенције од 125 до 8000 Херца.

На његовој ординати се бележе вредности интензитета звука од -10 до 100 децибела.

За нормалан слух, вредности интензитета су око 0 децибела.

Вредности изнад 20 децибела показују оштећење слуха.

Штетно дејство буке се углавном испољава на фреквенцији од 3000 до 6000 Херца.

Повреде трема и полукружних каналића доводе до тешких поремећаја у одржавању мишићног тонуса и одржавању равнотеже.

Особа се тада тетура.

Трем је део унутрашњег уха који се састоји од два мехура испуњена ендолимфом.

Литература: Биологија за 1. разред музичке и балетске школе. Аутори: Вера Ђорђевић и Милан Божовић.

Поремећаји и болести чула вида - poremećaji i bolesti čula vida

Мане ока су: кратковидост, далековидост, старачка далековидост, далтонизам и астигматизам.

Очна јабучица је лоптаста.

Кратковидост – када је очна јабучица дужа од нормалне.

Тада се светлосни зраци секу испред мрежњаче.

Особа тада не може добро да види удаљене предмете.

Морају да носе наочере са удубљеним (конкавним) сочивима, да би се светлосни зраци секли на мрежњачи.

Далековидост – када је очна јабучица краћа од нормалне.

Особа не може добро да види предмете који су близу.

Исправља се ношењем наочара са испупченим (конвексним) сочивима.

Старачка далековидост настаје због губитка еластичности очног сочива.

Тада очно сочиво не може да се акомодира (да се скраћује и издужује).

Старије особе треба да носе наочаре за близину.

Астигматизам настаје због неравномерне испупчености очног сочива и рожњаче.

Отклања се ношењем цилиндричних сочива.

Далтонизам је немогућност разликовања две или више боја.

Настаје јер не постоје неке категорије чепића.

Чепићи су чулне ћелије ока задужене за разликовање боја и детаља.

Код особа са потпуним одсуством чепића, заступљено је потпуно слепило за боје (анопија).

Ако недостају неке групе чепића, онда је то аномалија.

Обољења ока су: конјуктивитис, трахом, катаракта, глауком.

Конјуктивитис је запаљење вежњаче, а може и рожњаче.

Запаљење рожњаче може трајно да оштети вид.

Трахом је заразно обољење.

Такође захвата вежњачу и рожњачу, али је изазивач Кламидија трахоматис.

Ујутру се код оболелих очи залепе због слузаво-гнојаве течности.

Ако се не лечи, може трајно оштетити вид или довести до слепила.

Катаракта је замућење очног сочива.

Јавља се услед старости, гена или повреда.

Отклања се операцијом.

Глауком је повећање притиска у оку.

Ако се не лечи, може да одумре очни нерв и да се јави слепило.

Очи су врло осетљиве. Зато их треба чувати.

Неповољно делују: прашина, дим, гасови, прејака или недовољно јака светлост, инфрацрвени, рендгенски, ултраљубичасти зраци.

Такође, очи прати чистом водом, користити сопствени прибор за хигијену.

Не дирати очи прстима, носити заштитне наочаре кад се ради.

Особе са неком маном ока би требало редовно да носе наочаре или сочива одређене диоптрије.

Ако се јави неко обољење, потребно је редовно користити одговарајућу терапију.

Чула - čula

Рецептори су чулне ћелије.

Примају надражаје из спољашње и унутрашње средине организма.

Такође, они појачавају пристигле сигнале из спољашње и унутрашње средине организма.

Сви рецептори се могу поделити на:

-          нервне завшетке и

-          чулне ћелије.

Такође се могу поделити и на: спољашње и унутрашње.

Спољашњи су рецептори за: вид, слух, додир, топло, хладно...

Унутрашњи су рецептори који извештавају о променама у: скелетним мишићима, крвним судовима, желуцу итд.

Чулни органи су изграђени из више чулних ћелија, које су груписане и повезане потпорним, заштитним и помоћним деловима.

У састав чула улазе још и нервна влакна путем којих се надражаји преносе до ЦНС-а и нервни центри у кори великог мозга у којима се стварају осећаји вида, слуха итд.

Одређена драж ће имати ефекта само ако је надражен рецептор.

Нпр. светлосни утисак се добија само ако светлосни зрак падне на фоторецепторе ока.

Ако се осветле само центар за вид, или очни нерв, нема ефекта.

Сви рецептори су прилагођени само за одређену врсту дражи.

Сваки рецептор има низак праг надражљивости само за одређене дражи.

Остале дражи не изазивају ефекат.

Свака чулна ћелија има и сопствени систем нервних влакана.

Рефлекси - refleksi

Рефлекс представља реакцију ефектора (мишића, жлезде) на надражај који је примљен преко рецептора.

Према учењу руског физиолога Павлова, рефлексне радње су:

-          урођене (безусловне) и

-          стечене (условне).

Безусловни рефлекси се добијају рођењем.

Нпр. дисање, рад срца, лучење пљувачке, кашљање, кијање, гутање, лучење жлезда...

Центри ових рефлекса се налазе у: продуженој мождини, средњем мозгу и међумозгу.

Условни рефлекси се стичу искуством у току живота, уз учешће коре великог мозга.

Условне рефлексе је проучавао Павлов.

Он је пред давање хране псу, надраживао пса неким светлосним или звучним стимулусом.

Пас је тада лучио пљувачку.

После неког времена, псу се лучила пљувачка сваки пут кад је био звук или светлост, иако није добијао храну.

Павлов сматра да, пошто се у овом експерименту, заједно понављају условни и безусловни надражаји, долази до привремене функционалне везе између центара за лучење пљувачке и центара за вид или слух.

После неког времена, када пас није добијао храну, или ако би био убоден или ударен током пуштања звука или светлости, престала је да му се лучи пљувачка.

Павлов сматра да стечени рефлекси могу постати урођени, ако се понављају током више генерација исте врсте.

Ово је значајно за еволуцију нервног система.

Код људи постоје стечени рефлекси који подсећају на урођене.

Нпр. мишљење или свест.

Одмор и сан - odmor i san

Сан је најбољи начин одмарања.

На тај начин се организам припрема да поднесе физиолошке и радне напоре.

Срце спорије ради, дисање се успорава, мишићи се опуштају.

Тада нисмо свесни шта се дешава око нас.

Најдубљи је први сан.

Касније постаје све плићи док се не пробудимо.

Дубљи сан који траје краће је ефикаснији од плитког сна који траје дуже.

Павлов сматра да је сан проширена инхибиција која захвата кору великог мозга и привремено искључује већи број нервних центара, док друге делимично смирује.

Сматра се да је за појаву сна најзначајнији хипоталамус, али није једини.

Виша нервна делатност - viša nervna delatnost

Центри за више нервне делатности се налазе у кори великог мозга.
То су центри за: мишљење, памћење, учење, логичко закључивање, говор, емотивни живот, лично постојање, комуникацију у условима природне и друштвене средине.
Наведене особине су карактеристичне само за човека.
Чеона зона коре великог мозга је процесор или филтер.
Кроз њега пролазе све примљене информације.
Оне се обраде и онда се понашамо у складу са примљеним информацијама.
Ово омогућује истовремено обављање више послова, радно (активно) памћење.
Како ћемо се понашати, зависи од нас самих.
Мишљење и памћење су везани и за активност међумозга.
Центар за памћење речи и слика раздваја значење истих слика коришћених за различите ствари.
Нпр. звезда може да означава фудбалски клуб, небеско тело, европску заједницу...
Центри за знања која се испољавају без претходног размишљања (аутоматски) се налазе у кори великог мозга и у малом мозгу.
Нпр. вожња бицикла, аутомобила, скијање...
Сећања која се дуго задржавају у нашој свести се налазе у кори великог мозга и у међумозгу.
Ово је тзв. епизодно памћење и повезано је са догађајима који су у нама изазвали снажна осећања.
Ако се оштети кора великог мозга, постоји неки вид размишљања али човек није свестан појава око себе.
Мозак је у стању да обради велики број података.
Међутим, он изабере најважније информације а оне најмање важне се пре или касније заборављају.
Што су за нас информације важније, дуже ће се задржати у нашем сећању.
Нпр. најдуже се памте прва љубав, успех, губитак јер су обично повезане са снажним осећањима.
Ако неби било система за аутоматско брисање неважних података, наш психички живот би био јако оптерећен.
Пролазна и повремена краткотрајна заборавност је најчешће последица умора, преоптерећености, промене животног ритма, недостатка сна, стреса...
Такође, способност учења и памћења слаби што смо старији.
Узимање психоактивних супстанци (алкохол, дуван, дроге), затим лекова против високог крвног притиска, јаких болова, умањује способност памћења.
Способност памћења се може побољшати ако водимо активан друштвени живот, затим ако се правилно, уравнотежено хранимо (ако уносимо цинк, бакар, селен, магнезијум, шећер, масне киселине, витамине...)
На сликама 93, 104, као и на првој слици у боји, могу се видети зоне у кори великог мозга, где се виде центри за више нервне делатности.

Нерви - nervi

Периферни нервни систем (ПНС), чине соматска и вегетативна нервна влакна.

Соматска нервна влакна инервишу (контролишу, повезана су) мишиће.

Деле се на: осећајна (сензитивна) и покретачка (моторна).

Осећајна преносе надражај од рецептора до нервних центара.

Покретачка преносе надражај од нервних центара до ефектора.

Постоје и мешовита нервна влакна.

Нервна влакна се удружују у нерве.

Нерви су снопови нервних влакана, која имају заједнички омотач.

Постоји 12 пари можданих и 31 пар мождинских нерава.

Мождани нерви:

-         осећајни – видни, слушни и мирисни;

-         покретачки – покретачи очних мишића, језични, нерви мишића лица и повратни;

-         мешовити – троструки, луталица (вагус) и језично-ждрелни.

Мождински нерви полазе са рогова сиве масе кичмене мождине и пролазе између кичмених пршљенова.

Са леђне (задње) стране полазе осећајни нерви.

Са трбушне (предње) стране полазе покретачки нерви.

Они се спајају и формирају мешовите нерве, који излазе између свака 2 суседна кичмена пршљена.

Синапсе - sinapse

То су везе између 2 неурона.

Преко њих се преносе надражаји са једног на други неурон.

Мембрана са које се преноси надражај са једне на другу ћелију се зове пресинаптичка.

Мембрана на коју се преноси надражај се зове постсинаптичка.

Између пресинаптичке и постсинаптичке мембране се може налазити синаптички простор.

У овај синаптички простор се излучује неуротрансмитер.

Неуротрансмитер је хемијски активна супстанца која омогућује и олакшава преношење надражаја..

Неуротрансмитер надражи постинаптичку мембрану, па се тако преноси надражај.

Најчешћи неуротрансмитери су: ацетилхолин, норадреналин, допамин, хистамин.

Синапсе могу бити: електричне, хемијске и мешовите.

Електричне синапсе су када су мембране неурона тесно спојене, па се нервни импулс преноси са ћелије на ћелију као електрична појава.

Хемијске синапсе су са синаптичким простором у кога се излучује неуротрансмитер.

Мешовите синапсе су као електричне, али се преношење нервног импулса олакшава повременим излучивањем неуротрансмитера.

Синапсе могу бити и централне и периферне.

Централне синапсе се налазе у ЦНСу, а периферне се налазе између нервних и мишићних ћелија.

Периферне синапсе се остварују преко тзв. моторних плоча.

Када надражај доспе до моторне плоче, излучи се ацетил холин.

Ацетил холин надражи мишиће и они се згрче.

Моторна плоча се може паралисати деловањем: отрова црне удовице, никотина, курареа, ботулинског отрова.

Ови отрови спречавају излучивање ацетил холина, па надражај изостаје.

Вегетативни (аутономни) нервни систем - vegetativni (autonomni) nervni sistem

Контролише рад унутрашњих органа, који раде без утицаја наше воље.

Вегетативни центри се налазе у међумозгу, продуженој мождини и кичменој мождини.

Из тих центара се регулише: лучење пљувачке, рад срца, дисање, терморегулација, сужавање и ширење крвних судова итд.

Овај систем се састоји из: вегетативних ганглија и влакана.

Ганглије су задебљања састављена од: нервних ћелија, нервних влакана и потпорних елемената.

Постоје: вертебралне, паравертебралне и интрамуралне ганглије.

Вертебралне ганглије се налазе са обе стране кичмене мождине.

Паравертебралне се налазе између органа и кичмене мождине.

Интрамуралне ганглије се налазе у зидовима органа које инервишу.

У ганглијама се завршавају бела (мијелинска) влакна а од њих полазе сива (немијелинска) влакна.

Вегетативни систем чине: симпатички и парасимпатички нервни систем.

Оба система су грађена од ганглија и влакана.

Симпатикус обухвата вертебралне и паравертебралне, а парасимпатикус чине интрамуралне ганглије.

Преганглијска влакна симпатичког система су кратка, а постганглијска, која иду до ефектора су дуга.

Преганглијска влакна парасимпатичког система су дуга, а постганглијска су кратка.

Највећи број органа је инервисан и симпатичким и парасимпатичким влакнима.

Ова два система делују антагонистички (супротно један од другог).

На овај начин одржавају равнотежу у организму.

Ако је активност једног дела појачана, активност другог дела је смањена.

Симпатички систем убрзава срчани рад, повећава крвни притисак, сужава крвне судове, шири зенице, спречава пражњење мокраћне бешике, успорава рад црева.

Парасимпатички нервни систем успорава срчани рад, снижава крвни притисак, шири крвне судове, сужава зенице, поспешује рад црева и пражњење мокраћне бешике.

Неуротрансмитер симпатикуса је нор адреналин.

Неуротрансмитер парасимпатикуса је ацетил холин.

Међутим, између преганглијских и постганглијских влакана је ацетил холин код оба система.

Велики (предњи) мозак - veliki (prednji) mozak

Највећи је део мозга и прекрива све остале делове мозга.

Подељен је на 2 хемисфере дубоком браздом.

Те хемисфере су спојене можданом масом која се зове мождана греда.

На површини великог мозга је сива маса (тела неурона са дендритима), а у унутрашњости је бела маса (неурити).

Сива маса чини кору (кортекс) великог мозга.

Кора је избраздана што повећава површину великог мозга.

Сваки део тела се налази под контролом неке од зона на кори великог мозга.

Највеће подручје коре заузимају усне, затим лице и палац, а труп и доњи делови тела заузимају мање зоне.

Што је већи број рецептора у одређеним деловима тела и што су сложенији покрети одређених делова тела, то је већа зона на кори великог мозга која га контролише.

Велики мозак је седиште виших нервних делатности, као што су: памћење, учење, мишљење, логичко закључивање, осећања за говор, воља и вољне радње.

Центри за ове функције се налазе у кори великог мозга.

У кори великог мозга се разликују: осећајне, моторне (покретачке) и асоцијативне области.

У белој маси су смештена базална једра.

Она утичу на функционисање телесних мишића када су у питању сложени покрети (балет, спорт, уметничко изражавање и слично).

Аутоматски покрети се обављају без непосредне контроле коре великог мозга, али њима је претходило дуготрајно учење, уходавање и тренинг покрета уз велику концентрацију и ангажовање коре великог мозга.

Велики мозак утиче и на рад осталих делова мозга и на вегетативни нервни систем.

Međumozak (међумозак)

Заузима средишњи део мозга.

Има задебљале зидове и 3. мождана комора је у облику узаног канала.

Мождана комора је испуњена мождано-мождинском (церебро-спиналном) течношћу.

Састоји се од: епифизе, таламуса и хипоталамуса

Епифиза је жлезда величине зрна грашка.

Зове се још и пинеална жлезда.

Налази се на дорзалној (леђној) страни међумозга.

Задужена је за лучење мелатонина.

Мелатонин је хормон и антиоксидант.

Као хормон регулише будност и спавање (нормалан сан).

Таламус има важну улогу у психо-афективном животу човека (осећања).

Повреде таламуса доводе до преосетљивости, безразложног плача и смеха.

Мимика лица није изражена, не одражава расположење особе и лице изгледа као маска.

Хипоталамус

Ово је доњи део међумозга и налази се у бази мозга.

Са доње стране међумозга се налази нервна петељка која га повезује са хипофизом.

Хипофиза је главна жлезда са унутрашњим лучењем.

Хипоталамус контролише предњи режањ хипофизе, тзв. аденохипофизу и на тај начин учествује у регулацији рада већине жлезда са унутрашњим лучењем.

У хипоталамусу се налазе највиши центри вегетативног нервног система.

Хипоталамус директно утиче на:

-          терморегулацију;

-          промет воде – осморегулацију;

-          рад унутрашњих органа;

-          крвни притисак;

-          сан;

-          осећај глади и ситости;

-          сексуално понашање;

-          емоционалне реакције (бес, љутња, страх..)

Ако је оштећен предњи режањ хипофизе, доћи ће до:

-          појачаног знојења;

-          успореног рада срца;

-          ширења крвних судова;

-          снижавања крвног притиска;

-          појачаног лучења сокова за варење;

-          успоравања метаболизма.

Ако је оштећен задњи режањ, доћи ће до:

-          појачаног лучења адреналина;

-          срце брже ради;

-          сужавања крвних судова;

-          повишеног крвног притиска;

-          ометања нормалних покрета црева.

-          убрзавања метаболизма.