Genetičko savetovalište

Odnosi se na rano otkrivanje naslednih bolesti.

Naročito je važno otkriti naslednu bolest u prenatalnom periodu – pre rođenja deteta.

Organizovana genetička savetovališta su neophodan deo preventivne medicine.

Ovde učestvuju različiti stručnjaci – genetičari, lekari i drugi.

Genetičko savetovalište se bavi problemima:

-          celishodnosti sklapanja braka u krvnom srodstvu;

-          procene rizika da se neka nasledna bolest ponovi u porodici;

-          ranog otkrivanja i eventualnog lečenja naslednih bolesti itd.

Genetičke metode za prenatalnu dijagnozu su:

-          amniocenteza;

-          hromozomopatija;

-          analiza DNK

-          screening (skrining) testovi;

-          otkrivanje heterozigotnih nosilaca recesivne mutacije sa visokim stepenom rizika za prenošenje štetnog gena na potomstvo itd.

Amniocenteza

Najbolje je primeniti oko 16. nedelje trudnoće.

Posebnim postupkom se uzima plodova voda (amnionska tečnost) koja sadrži ćelije embriona.

Ove ćelije se zaseju u Petrijeve šolje sa hranljivom podlogom.

Posle nekog vremena se posmatraju pod mikroskopom i otkrivaju se

-          eventualne hromozomske aberacije,

-          biohemijski poremećaji,

-          bolesti vezane za X hromozom,

-          oštećenja nervne cevi.

Hromozomi ploda (kariotip) se posmatraju ako je:

-          majka starija od 35 godina;

-          prethodni fetus bio sa hromozomskom aberacijom i

-          jedan od roditelja nosilac uravnotežene hromozomske aberacije.

Hromozomopatija

Ovo je ispitivanje horionskih resica.

Prednosti su što se može sprovesti pre 16. nedelje trudnoće i rezultati se dobijaju ranije.

Zato se majka može odlučiti na abortus ranije, kada je rizik za nju manji.

Pre sprovođenja amniocenteze i hromozomopatije, primenjuje se ultrazvuk da bi se:

-          odredio položaj placente;

-          odredilo tačno vreme trudnoće;

-          isključili blizanačka trudnoća i smrt bebe.

U poodmakloj trudnoći se ultrazvukom mogu otkriti skeletni i drugi poremećaji ploda.

Analizom DNK se mogu otkriti poremećaji koji su uzroci naslednih bolesti.

Skrining je sistematsko traganje za naslednim bolestima kod novorođenčadi, pre pojave simptoma.

Samim tim se terapija primenjuje ranije.

Prvi put je primenjeno za otkrivanje fenilketonurije.

Otkrivanje heterozigotnih nosilaca recesivne mutacije se primenjuje za otkrivanje: hemoglobinopatije, amaurotične idiotije, fenilketonurije...

Kod žena se otkrivaju heterozigotni nosioci za mišićnu distrofiju i hemofiliju (X hromozom)

Posledice sklapanja brakova u krvnom srodstvu

Brakovi u srodstvu se jednim imenom nazivaju konsangvinitet.

Postoji pravilo koje glasi da što je manja učestalost određenog gena u populaciji, to je njegova učestalost u homozigotnom stanju, kod brakova u krvnom srodstvu, veća.

Iz ovoga proizilazi da kod potomaka iz brakova u krvnom srodstvu je veća učestalost homozigota.

Veliki broj retkih naslednih bolesti se ispoljavaju u recesivnom homozigotnom stanju i ove su bolesti češće kod brakova u krvnom srodstvu.

Npr. anemija srpastih ćelija, enzimopatije itd.

Takođe konsangvinitet se odražava i na poligeno (multifaktorsko, kvantitativno) nasleđivanje.

Jedinke u krvnom srodstvu imaju manji ili veći broj zajedničkih gena koje su nasledili od zajedničkog pretka.

Što je veći stepen krvnog srodstva (što su bliži rođaci), to je veći broj zajedničkih gena, pa je verovatnoća za pojavu recesivnih homozigota veća.

Svaka osoba ima određen broj oštećenih gena u svom genotipu, ali se oni ne ispoljavaju jer se nalaze u heterozigotnom stanju.

Međutim, u brakovima u krvnom srodstvu, povećava se rizik da se oštećeni geni nađu u homozigotnom stanju, pa će biti više spontanih pobačaja, ili rađaće se deca sa anomalijama.

Bitno je napomenuti da su;

-         roditelji i deca u prvom stepenu krvnog srodstva;

-         rođena braća i sestre u drugom;

-         deca sa rođenim stričevima, tetkama i ujacima – treći;

-         rođena braća i sestre od stričeva, tetaka i ujaka  - četvrti itd.

Dakle, jedna generacija (koleno) – 2 stepena krvnog srodstva.

Treća generacija (koleno) je šesti stepen krvnog srodstva.

Bitno je napomenuti da mi sa svojim roditeljima imamo polovinu zajedničkih gena (pola od majke, pola od oca).

Na osnovu ovoga možemo da izračunamo koliko zajedničkih gena imamo sa bilo kojim rođakom.

Ako sa n označimo stepen krvnog srodstva, izračunavamo verovatnoću nasleđivanja zajedničkih gena u bilo kom stepenu krvnog srodstva.

Ovo se izračunava preko koeficijenta ukrštanja u srodstvu: F = (1/2)ⁿ.

Npr. Ako se sklopi brak između rođenih brata i sestre od strica, ujaka ili tetke, verovatnoća da će naslediti 2 ista gena je: F = (1/2)⁴ = 1/16.

Dakle ovakva deca će imati 1/16 zajedničkih gena.

Smatra se da čovek ima oko 100 hiljada gena.

Ovo znači da će se kod ovakve dece 4000 do 5000 polimorfnih gena naći u homozigotnom stanju.

Kod ovakve dece će biti daleko veća stopa smrtnosti i urođenih anomalija, nego u opštoj populaciji.

Biološki mutageni

U ovu grupu mutagena spadaju:
 - virusi i
 - hemijski proizvodi nekih biljaka i nižih životinjskih organizama.
Ova druga grupa supstanci su biološki mutageni samo po poreklu, ali je njihovo delovanje kao da su hemijski mutageni.
Virusi ostvaruju svoj mutageni efekat tako što se virusni genom ugradi u ćeliju domaćina.
Na ovaj način, virusi izazivaju genske mutacije i prekide na hromozomima.
Ovo naročito važi za izazivače infektivnih oboljenja.
Ovo je bitno prilikom izrade vakcina protiv virusa.
Dosadašnja istraživanja vakcina su pokazala da virus smanjuje ili potpuno gubi sposobnost da izazove mutacije.

Hemijski mutageni

Mutageno delovanje hemijskih supstanci je dokazano još četrdesetih godina prošlog veka.
Molekuli DNK su nosioci gena.
Svaki gen ima strogo određen broj i raspored (redosled) genetičkih šifara.
Genetička šifra je sastavljena od 3 nukleotida na jednom lancu DNK.
Prema tome, geni imaju strogo određen broj i redosled nukleotida.
Prilikom sparivanja azotnih baza dva naspramna lanca DNK, mora biti zadovoljeno pravilo komplementarnosti.
Ono glasi da se azotna baza adenin uvek povezuje sa azotnom bazom timin, pri čemu se uspostavljaju dvostruke vodonične veze.
Azotna baza guanin se uvek povezuje sa azotnom bazom citozin, uz uspostavljanje trostrukih vodoničnih veza.
Hemijski agensi izazivaju poremećaje na genima i na hromozomima.
Oni stupaju u hemijske reakcije sa azotnim bazama.
Azotne baze menjaju svoju strukturu i prilikom replikacije dolazi do grešaka prilikom povezivanja naspramnih azotnih baza.
Zbog tih grešaka, azotne baze, a samim tim i genetičke šifre i geni, menjaju broj i raspored nukleotida.
Hemijski agensi narušavaju (raskidaju) hemijske veze između komponenti DNK.
Reaguju sa samim komponentama od kojih treba da nastane novi DNK lanac.
Deluju i na mehanizme koji ispravljaju greške na molekulima DNK.
Sve ovo dovodi da pojedini delovi DNK promene svoju građu i funkciju.
Zato se prilikom udvajanja (replikacije) molekula DNK dešavaju greške.
Greške na genetičkim šiframa (kodovima), dovode do grešaka na kodonima koji se nalaze na iRNK.
Po pravilu, hemijski mutageni mogu izazvati mutacije na svakom molekulu DNK (hromozomu, genu), ali kod pojedinih agenasa postoje razlike u delovanju.
Delovanje agenasa zavisi pre svega od stupnja ćelijskog ciklusa.
Zatim, zavisi od stupnja ćelijske deobe, nivoa razvića organizma i vrste organa i sistema organa.
Učestalost mutacija zavisi od koncentracije hemijskog agensa.
Pojedini agensi su štetni samo kod određenih vrsta.
Postoje razlike u delovanju kod polova.
Ovo se objašnjava razlikama u metabolizmu kod navedenih kategorija. 
Zagađivanje životne sredine znatno doprinosi povećanju mutagenog delovanja hemijskih činilaca.
Problem su veštački stvorene supstance.
Njihov broj je daleko veći od prirodnih supstanci.
Danas je poznato oko 2 miliona hemikalija, ali se ovaj broj povećava svake godine.
Godišnje se stvori 200 hiljada novih supstanci.
Hemijska industrija se u razvijenim zemljama razvija po godišnjoj stopi od 10%.
Na tržište se plasira godišnje od 500 do 1000 novih hemijskih proizvoda.
U razvijenim zemljama je 70 hiljada takvih hemijskih proizvoda koji su u širokoj upotrebi.

Upotreba jonizujućeg zračenja

Iako je biološki efekat jonizujućeg zračenja loš po zdravlje i život organizama, ono se može primeniti da bude korisno za ljude.
1) u dijagnostičke svrhe - rentgenski zraci (X zraci) se koriste za snimanje zuba, kostiju, pluća...
2) u terapeutske svrhe - ćelije u deobi su mnogo osetljivije od onih koje se ne dele. 
Jonizujući zraci se usmere na ćelije tumora koje se nekontrolisano dele i na taj način se zaustavlja njihova deoba.
3) izlaganje biljnih i životinjskih vrsta jonizujućim zracima, čoveku služi da izazove što više genetičkih naslednih promena.
Ove promene mu služe kao osnova za biranje i razmnožavanje onih sorti (varijeteta) koje smatra korisnim.
Međutim, treba napomenuti da od 1000 izazvanih mutacija, samo 1 ili 2 se pokažu kao korisne genetičke varijante, koje se mogu primeniti u svakodnevnom životu.
Ovako su dobijene:
 - linija ovsa, otporna prema gljivičnim oboljenjima i mozaičnom virusu;
 - sorta krompira, otporna na parazitsku fitofloru;
 - soj ječma koji ne poleže i otporan je na hladnoću;
 - soj ječma koji sazreva ranija nego što je uobičajeno itd.

Mutageno delovanje jonizujućeg zračenja

Jonizujuće zračenje se zove zbog toga što ima toliku energiju, da obične atome i molekule pretvara u pozitivno i negativno naelektrisane jone.
Imaju malu talasnu dužinu i veliku energiju.
Zraci koji imaju mutageni efekat su: ultraljubičasti (ultravioletni, UV), rentgenski (X zraci), gama i kosmički.
Najzastupljenije jedinjenje u našem organizmu je voda, pa njeni molekuli se najviše razlažu na pozitivne hidronijumove (H) i negativne hidroksilne (OH) jone.
Ovo su tzv. slobodni radikali, koji reaguju sa molekulima DNK i izazivaju genske mutacije i hromozomske aberacije.
Što veću dozu zračenja organizam primi, veća je učestalost mutacija.
Iz ovoga proizilazi da jonizujuća zračenja imaju zbirno dejstvo.
To opet znači da i najmanje doze apsorbovanog zračenja povećavaju učestalost mutacija.
Na ćelijskom nivou, najosetljivije je jedro, jer sadrži molekule DNK.
Štetni efekti se postižu i u citoplazmi - oštećenje građe proteina i enzima.
Najosetljivije su ćelije koje se dele mejozom, manje osetljive su one u mitozi, a najmanje osetljive su ćelije u mirovanju.
Iz ovoga sledi da su najosetljivija tkiva i organi čije se ćelije stalno dele.
Npr koža - opadanje kose;
 - koštana srž - leukemija;
 - crevni epitel - povraćanja i proliv;
 - limfni čvorovi;
 - strada imunitet itd.
Pošto se kod mlađih ljudi ćelije više dele, onda su oni osetljiviji na jonizujuća zračenja od starijih ljudi.
Posledice promena na genetičkom materijalu se ne moraju ispoljiti odmah u sledećoj generaciji.
Pošto su izazvane mutacije uglavnom recesivne, one se mogu ispoljiti u trećoj, petoj sedmoj generaciji, kada se nađu u homozigotnom obliku (aa).

       

Mutageno delovanje temperature

Temperatura zajedno sa ultraljubičastim, X (rentgenskim), gama i kosmičkim zračenjem, spada u fizičke mutagene.
Izlaganje organizama previsokim ili preniskim temperaturama (temperaturnim šokovima)  može da poveća učestalost mutacija.
Prema sposobnosti da održe stalnu telesnu temperaturu, organizmi se dele na: poikilotermne i homeotermne.
Poikilotermni organizmi nemaju mogućnost termoregulacije.
Ako se oni izlažu drastičnim promenama temperature, u njihovom organizmu se dešavaju procesi koji mogu izazvati hemijske promene na molekulu DNK, odnosno mutacije.
Homeotermni organizmi (sisari, ptice) mogu da održavaju stalnu telesnu temperaturu.
Ako se oni izlažu temperaturnim šokovima, povećaće se količina hormona, a metabolizam će se ubrzati.
To dovodi do reakcija sa naslednim materijalom (DNK), pa se javljaju mutacije.

Mutageni činioci sredine

Geni poseduju uobičajenu spontanu stopu mutacije.
Ona se može izmeniti odnosno povećati pod uticajem spoljašnje sredine.
Činioci spoljašnje sredine koji mogu povećati stopu mutabilnosti gena se nazivaju mutageni.
Mutageni se mogu podeliti na: fizičke, hemijske i biološke.
Mutacije gena su:
 - promene u rasporedu genetičkih šifara;
 - promene u hemijskoj strukturi nukleotida i azotnih baza i
 - pogrešno spareni i povezani nukleotidi odnosno azotne baze u molekuku DNK.
U mutacije u širem smislu spadaju i hromozomske aberacije.
To su pod mikroskopom vidljiva oštećenja hromozoma, kada je oštećeno više desetina i stotina gena.
Osim mutagenog delovanja, činioci spoljašnje sredine mogu imati i:
 - kancerogeni efekat - pojava raka, tumora, limfoma, sarkoma...
 - teratogeni efekat - poremećaji prilikom razvića embriona i fetusa i
 - toksičan efekat - trovanje.

Promene u broju hromozoma

Polne ćelije (gameti) sadrže jednu garnituru hromozoma.
Ovo je haploidan broj i označava se sa n.
Telesne ćelije sadrže dve garniture hromozoma.
Ovo je diploidan broj i označava se sa 2n.
Nekada se desi da se u anafazi mejoze 1, hromozomi ne razdvoje, pa gamet ima dve garniture hromozoma.
Ovo je diploidan gamet.
Ako se takav gamet spoji sa normalnim gametom, zigot će imati 3 garniture hromozoma (3n).
Ovo se zove triploidija.
2n + 2n = 4n - tetraploid itd.
Ova pojava, kada telesne ćelije imaju više od 2 garniture hromozoma se naziva poliploidija.
Poliploidija je za čoveka veoma korisna, jer dobijene biljke imaju veće, hranljivije plodove ili cvetove.
Npr. ovas, kafa, pšenica, lucerka, pamuk, kafa, duvan, šećerna repa, paradajz, krompir, jagoda, jabuka, šljiva, banana, kruška i druge su poliploidne.
Čovek upotrebljava heksaploidnu (6n) pšenicu.
U ljudskim telesnim ćelijama ima 2n = 46 hromozoma.
Oni su raspoređeni u parovima i to je dizomija.
Kod gameta ima n = 23 hromozoma.
Ovo su pojedinačni hromozomi - monozomija.
Nekada se desi da se u mejozi, hromozomi ne razdvoje do kraja, pa gameti ne dobiju jednak broj hromozoma.
Ova pojava se naziva heteroploidija ili aneuploidija.
Npr. 46 = 22 + 24 hromozoma.
Ako dođe do spajanja gameta 22 + 23 = 45 hromozoma, zigotu će nedostajati 1 hromozom.
Ovo je nulizomija.
Npr. zdrave žene imaju XX polne hromozome. 
Ako se desi nulizomija X hromozoma (X0), to je Tarnerov sindrom.
Ovakve žene imaju smanjene mentalne sposobnosti i ne mogu da imaju decu, zbog nerazvijenog polnog sistema.
Ako se spoje  gameti 24 + 23 = 47 hromozoma, dobijeni zigot će imati hromozom viška.
Ova pojava se naziva trizomija.
Međutim može biti i više hromozoma u višku (tetrazomija, heksazomija...)
Npr. ako se desi trizomija na 13. paru homologih hromozoma, to je tzv. Patau ili Patoov sindrom.
Trizomija na 18. paru homologih hromozoma se naziva Edvardsov sindrom.
Trizomija na 21. paru homologih hromozoma se naziva Daunov sindrom (mongoloidna idiotija).
Zajedničko za ove trizomije je:
 - da se javljaju na autozomnim hromozomima;
 - rezultat su psihička i fizička zaostalost i
 - zavise od starosti roditelja.
Npr. u Bogradu se od 650 novorođenčadi rodi jedno sa Daunovim sindromom.
Međutim, ako su majke starije od 40 godina, Daunov sindrom se javlja u 1 od 50 slučajeva.
Kod muškaraca se javlja trizomija X hromozoma.
Normalan muškarac ima polne XY hromozome.
Međutim, kod trizomije će imati XXY ili dupli trizomik XXXY polne hromozome.
Ovo je Klinefelterov sindrom.
Ovakvi muškarci će biti manjeg rasta, imaće nerazvijene mišiće, izdužene kosti.
Muškarci sa XXXY polnim hromozomima će još biti i mentalno zaostali.
Heteroplidije kod polnih hromozoma:
 - ne zavise od starosti roditelja i
 - imaju blaže posledice od trizomija autozoma.
 

Promene u građi hromozoma

Mogu biti: genske mutacije, duplikacije, delecije, translokacije i inverzije.
Ako su vidljive pod mikroskopom, nazivaju se hromozomske aberacije.
Zajedno sa finim promenama u genima, aberacije se svrstavaju u mutacije u širem smislu.
Genske mutacije mogu biti:
 - promene u redosledu genetičkih šifara u genu;
 - promene u hemijskoj građi azotnih baza i nukleotida i
 - pogrešno sparene i povezane azotne baze.
Dešavaju se jednom u 100 hiljada ćelijskih deoba ili kod jednog od 100 hiljada gena prilikom svake deobe.
Utvrđeno je da od 100 hiljada sprematozoida jednog muškarca, 3 do 5 ima mutirani gen na X hromozomu, koji izaziva hemofiliju.
Svaki gen ima specifičnu stopu mutacije.
Ona zavisi od: građe, položaja na hromozomu i funkcije koju gen obavlja.
Duplikacije su kada se određeni delovi hromozoma udvostruče.
Dešavaju se u toku ćelijske deobe.
Jedan od uzroka je nejednaki krosing over.
Tada se javljaju gameti sa udvostručenim delovima hromozoma.
Duplikacije mogu da budu korisne za evoluciju organizama, jer dovode da se poveća broj gena i usložava se građa hromozoma.
Po pravilu, što je organizam evolutivno složeniji, složenija je i njegova DNK.
Delecije su kada deo hromozoma nedostaje.
Isti je uzrok kao i kod duplikacija - nejednak krosing over i javlja se u toku deobe ćelije.
Npr. ako nedostaje deo kratkog kraka na petom paru homologih hromozoma, deca su mentalno i fizički zaostala (bolest mačiji plač).
Delecija dugog kraka na 22. paru homologih hromozoma, izaziva bolest mijeloidnu leukemiju. 
Ovaj hromozom se zove 'Filadelfija hromozom'.
Translokacije su kada deo hromozoma sa jednog homologog para, pređe na drugi homologi par.
Ona može biti i recipročna, da 2 nehomologa para razmene svoje delove (grupe gena).
Ako se to desi, u profazi mejoze 1 se pod mikroskopom vide krstaste formacije pri sparivanju homologih hromozoma.
Inverzije se dešavaju u interfazi i na početku profaze, kada je molekul DNK najizduženiji.
Tada se on uvija i stvara petlju, pa se pojedini delovi dodirnu.
Po pravilu, na tim mestima dolazi do prekida, pa do ponovnog drugačijeg povezivanja tih delova.
Tada geni promene svoj redosled na hromozomu.
Kod većine organizama, inverzije su loše (aberacije) i dovode do različitih poremećaja.
Kod insekata dvokrilaca, inverzije su normalna pojava  i spadaju u normalnu polimorfnost hromozoma.
Translokacije i inverzije dovode do toga da se genetički materijal grupiše na nov način.

Rekombinacije gena

U profazi mejoze 1, homologi parovi se priljubljuju.
Tada dolazi do razmene delića unutrašnjih hromatida, koji se naziva krosing over. 
Tada geni sa majčinog hromozoma prelaze na očev i obratno, sa očevog na majčin hromozom.
Takođe, uspostavljaju se veze (mostovi, hijazme) između nesestrinskih hromatida, pri čemu se ostvaruju nove kombinacije između još većih grupa gena.
Na ovaj način, po pravilu, ne gube se niti se dodaju delovi hromozoma, nego dolazi do novih kombinacija (rekombinacija) gena, što doprinosi genetičkoj varijabilnosti.
Rekombinacije se duž pojedinih hromozoma dešavaju sa približno istom učestalošću.
Zato mogu poslužiti za:
 - određivanje mesta gena na hromozomu i 
 - za određivanje rastojanja između gena.
Ovo se zove mapiranje gena i hromozoma.
Ako je rastojanje između gena veće, aleli će se češće kombinovati i obratno.
Rastojanje između gena se izražava u procentima (%) ili u jedinicama krosing overa.
Npr. ako su na jednom homologom hromozomu dominantni aleli ABC, a na drugom recesivni abc, krosing over se može desiti:
 - između a i b regiona (Abc, aBC);
 - između b i c regiona (ABc, abC) i 
 - između ab i bc regiona (AbC, aBc).
Pošto se između alela a i c, dešavaju 2 krosing overa (ab i bc), zaključuje se da je rastojanje između alela A i C najveće.

Stečene osobine

Ove se osobine ne nasleđuju.
Sve fenotipske osobine (izgled i sposobnosti) nastaju usled dužeg ili kraćeg delovanja spoljašnje sredine. Zato se nazivaju stečene.
Ako su roditelji doktori ili vrhunski sportisti, ne mora da znači da će i njihova deca biti doktori ili vrhunski sportisti.
Obratno, deca roditelja koji nisu završili školu, mogu postati npr. univerzitetski profesori, ako im se pruže odgovarajući uslovi za rad.
Jedan od eksperimenata kojim je dokazano da se stečene osobine ne nasleđuju, izveo je Milislav Demerec.
On je eksperimentisao na tifusnim bakterijama. Ispitivao je sticanje otpornosti na antibiotike.
Ako su bakterije nastajale od jedne majke ćelije (ćelijski klonovi, bile su genetički istovetne), nisu razvijale otpornost na antibiotike ni posle nekoliko generacija tretmana.
Međutim, kada je tretirao bakterije koje su bile genetički raznovrsne, otpornost na antibiotike se razvijala veoma brzo. 
Tako je dokazano da se ne radi o stečenoj sposobnosti, već da je otpornost nastala odabiranjem već postojećih varijanti.
Na taj način se kroz naredne generacije dobijalo sve više ćelija koje su preživljavale tretman antibioticima.
Danas se čovečanstvo upravo sreće sa ovim problemom, da je sve više sojeva bakterija na koje poznati antibiotici uopšte ne deluju.
Razlog tome je nepravilna upotreba antibiotika (napamet, bez konsultacija sa lekarom, vađenja brisa i izrade antibiograma).

Poligeno nasleđivanje

Naziva se još i kvantitativno, multifaktorsko.
Na ovaj tip nasleđivanja utiču pojedinačni efekti više gena u sadejstvu sa spoljašnjom sredinom.
Zato je teško odrediti ulogu genotipa u fenotipskom ispoljavanju određene osobine.
Poligene osobine imaju veću učestalost u opštoj populaciji. 
Npr. 5% ljudi ima hipertenziju (povišen krvni pritisak).
Ove osobine se u većoj meri javljaju u užoj i široj porodici. 
Npr bolest pilorična stenoza se u opštoj populaciji javlja u 0,3% slučajeva, dok se u porodici javlja u 2% slučajeva. 
Može postojati razlika u polovima u učestalosti nekog poremećaja, u opštoj populaciji. 
Npr pomenuta pilorična stenoza je 5 puta češća kod dečaka nego kod devojčica.
Poremećaji će se više javljati kod oba monozigotna blizanca nego kod oba dizigotna blizanca.
Npr dijabetes (šećerna bolest) će se javiti kod 65% monozigotnih (jednojajnih) blizanaca, dok će se kod dizigotnih (dvojajnih), javiti u 20% slučajeva.
Oko 20% urođenih (kongenitalnih) anomalija je poligenog karaktera.
30% hroničnih stanja (bolesti) kod odraslih osoba su multifaktorske.
Normalne osobine poligenog karaktera su:
 - rast, telesna masa, proporcije pojedinih delova tela, brzina razvića;
 - plodnost, dugovečnost;
 - inteligencija;
 - broj dermalnih linija na šakama i stopalima...
 - stepen pigmentiranosti kože kontroliše 3 do 5 gena.
Na rast utiče znatno veći broj gena. Spoljašnja sredina utiče na rast, tako što pravilna ishrana doprinosi da deca budu višeg rasta i obratno.
Anomalije koje se poligenski nasleđuju su:
 - oštećenje nervne cevi;
 - rascep usne i nepca;
 - iščašenje kukova.
Bolesti poligenog karaktera su:
 - dijabetes (šećerna bolest);
 - pilorična stenoza - kada je otvor između želuca i dvanaestopalačnog creva toliko sužen, da hrana ne može da pređe iz želuca u dvanaestopalačno crevo. Zbog toga beba povraća. Leči se operacijom.
 - reumatidni artritis;
 - čir na želucu;
 - šizofrenija;
 - hipertenzija (visok krvni pritisak)...
 - epilepsija;
 - bolesti srca

Korelativno (vezano) nasleđivanje

Kod korelativnog nasleđivanja, fenotipske osobine se zajedno ispoljavaju.
Prvi razlog je kada se dva ili više gena koji upravljaju razvićem datih osobina nalaze na istom hromozomu.
Kada potomci naslede takav hromozom, kod njih će se ispoljiti ista kombinacija osobina, koje se nazivaju korelativnim ili vezanim.
Npr. kod paradajza, duguljast plod i žuti cvetovi, ili okrugao plod i šareni cvetovi.
Drugi razlog je kada jedan gen kontroliše razviće više osobina. 
Kada se desi mutacija, uočava se promena u svim tim osobinama. .
Npr. kod mačke, poremećaj u jednom genu može izazvati promene u boji dlake, očiju i poremećaj čula sluha.
Darvin je zapazio da su bele mačke sa plavim očima skoro uvek gluve.
Kod čoveka se često korelativno nasleđuju i  ispoljavaju varijacije boje kose, kože i očiju, jer mogu biti zasnovane na malom broju zajedničkih gena.