Nalazi se u jedru i u mitohondrijama (tzv. mitohondrijalna ili mtDNK).
Jedarna DNK se u periodu kada se ćelija ne deli i kada je metabolički aktivna (interfaza), nalazi u obliku hromatina.
Hromatin se naziva zato što se boji (grčki: hromos - boja).
Kada ćelija počne da se deli, DNK se javlja u vidu štapićastih tvorevina - hromozoma.
U oba slučaja je vezana za proteine.
Jedarna DNK je dvolančani spiralizovani molekul.
Sastavljena je od dezoksiribonukleotida.
U okviru jednog lanca dezoksiribonukleotidi, odnosno azotne baze, povezani su preko fosfatnih grupa, kovalentnom vezom.
Tada ne postoji pravilo kako se povezuju azotne baze.
Međutim, već je rečeno da molekul DNK ima 2 polinukleotidna lanca.
Ta dva lanca su povezana vodoničnim vezama.
Pri povezivanju azotnih baza dva susedna lanca, mora biti ispoštovano tzv. PRAVILO KOMPLEMENTARNOSTI.
Ovo pravilo glasi:
1) DA SE ZA PURINSKU BAZU ADENIN, UVEK VEZUJE PIRIMIDINSKA BAZA TIMIN (i obrnuto).
PRI TOME SE USPOSTAVLJAJU DVOSTRUKE VODONIČNE VEZE I
2) DA SE ZA PURINSKU BAZU GUANIN, UVEK VEZUJE PIRIMIDINSKA BAZA CITOZIN (i obrnuto).
PRI TOME SE USPOSTAVLJAJU TROSTRUKE VODONIČNE VEZE.
Ako posmatramo jedan lanac DNK, na njemu se nalaze grupe od po tri nukleotida.
TE GRUPE OD PO TRI NUKLEOTIDA NA JEDNOM LANCU DNK SE NAZIVAJU GENETIČKE ŠIFRE (KODOVI).
GENETIČKE ŠIFRE, SADRŽE INFORMACIJU (UPUTSTVO, KOMANDU), KOJA AMINO KISELINA ĆE SE UGRADITI U MOLEKUL BELANČEVINA (PROTEINA).
Iz ovoga možemo zaključiti da DNK URAVLJA STVARANJEM BELANČEVINA (PROTEINA).
Više genetičkih šifri gradi jedan gen.
Dakle, DNK je nosilac gena - naslednih činilaca.
Zato se naziva nasledni materijal.
Genetičke šifre (geni) upravljaju sintezom proteina (enzima, fermenata) , a preko belančevina (enzima) određuju našu građu i biohemijske (metabolizam) i fiziološke (životne) procese u našem organizmu.
Jedarna DNK učestvuje sa 99,5% naslednog materijala ćelije.
Polovina naslednog materijala jedarne DNK potiče od oca, a polovina od majke.
Mitohondrijalna DNK (mt DNK), se razlikuje od jedarne po tome što:
- je ima mnogo manje od jedarne (0,5% naslednog materijala),
- nije vezana za proteine,
- njen molekul je prstenast,
- nasleđujemo je isključivo od majke (ženskih predaka - babe, prababe, čukunbabe...),
- za nasleđivanje preko mtDNK, vezani su geni koji utiču na mišićnu aktivnost. Nasleđuju se tzv. mitohondrijalne bolesti - neuromišićne bolesti, miopatije. Smatra se da mtDNK, utiče na nasleđivanje Parkinsonove i Alchajmerove bolesti,
- otpornija je na uticaje spoljašnje sredine od jedarne, pa duže traje i može se izolovati iz kostiju npr. Ovo ima primenu u forenzici za identifikaciju posmrtnih ostataka, ako se znaju preci po ženskoj liniji.
Jedarna DNK se u periodu kada se ćelija ne deli i kada je metabolički aktivna (interfaza), nalazi u obliku hromatina.
Hromatin se naziva zato što se boji (grčki: hromos - boja).
Kada ćelija počne da se deli, DNK se javlja u vidu štapićastih tvorevina - hromozoma.
U oba slučaja je vezana za proteine.
Jedarna DNK je dvolančani spiralizovani molekul.
Sastavljena je od dezoksiribonukleotida.
U okviru jednog lanca dezoksiribonukleotidi, odnosno azotne baze, povezani su preko fosfatnih grupa, kovalentnom vezom.
Tada ne postoji pravilo kako se povezuju azotne baze.
Međutim, već je rečeno da molekul DNK ima 2 polinukleotidna lanca.
Ta dva lanca su povezana vodoničnim vezama.
Pri povezivanju azotnih baza dva susedna lanca, mora biti ispoštovano tzv. PRAVILO KOMPLEMENTARNOSTI.
Ovo pravilo glasi:
1) DA SE ZA PURINSKU BAZU ADENIN, UVEK VEZUJE PIRIMIDINSKA BAZA TIMIN (i obrnuto).
PRI TOME SE USPOSTAVLJAJU DVOSTRUKE VODONIČNE VEZE I
2) DA SE ZA PURINSKU BAZU GUANIN, UVEK VEZUJE PIRIMIDINSKA BAZA CITOZIN (i obrnuto).
PRI TOME SE USPOSTAVLJAJU TROSTRUKE VODONIČNE VEZE.
Ako posmatramo jedan lanac DNK, na njemu se nalaze grupe od po tri nukleotida.
TE GRUPE OD PO TRI NUKLEOTIDA NA JEDNOM LANCU DNK SE NAZIVAJU GENETIČKE ŠIFRE (KODOVI).
GENETIČKE ŠIFRE, SADRŽE INFORMACIJU (UPUTSTVO, KOMANDU), KOJA AMINO KISELINA ĆE SE UGRADITI U MOLEKUL BELANČEVINA (PROTEINA).
Iz ovoga možemo zaključiti da DNK URAVLJA STVARANJEM BELANČEVINA (PROTEINA).
Više genetičkih šifri gradi jedan gen.
Dakle, DNK je nosilac gena - naslednih činilaca.
Zato se naziva nasledni materijal.
Genetičke šifre (geni) upravljaju sintezom proteina (enzima, fermenata) , a preko belančevina (enzima) određuju našu građu i biohemijske (metabolizam) i fiziološke (životne) procese u našem organizmu.
Jedarna DNK učestvuje sa 99,5% naslednog materijala ćelije.
Polovina naslednog materijala jedarne DNK potiče od oca, a polovina od majke.
Mitohondrijalna DNK (mt DNK), se razlikuje od jedarne po tome što:
- je ima mnogo manje od jedarne (0,5% naslednog materijala),
- nije vezana za proteine,
- njen molekul je prstenast,
- nasleđujemo je isključivo od majke (ženskih predaka - babe, prababe, čukunbabe...),
- za nasleđivanje preko mtDNK, vezani su geni koji utiču na mišićnu aktivnost. Nasleđuju se tzv. mitohondrijalne bolesti - neuromišićne bolesti, miopatije. Smatra se da mtDNK, utiče na nasleđivanje Parkinsonove i Alchajmerove bolesti,
- otpornija je na uticaje spoljašnje sredine od jedarne, pa duže traje i može se izolovati iz kostiju npr. Ovo ima primenu u forenzici za identifikaciju posmrtnih ostataka, ako se znaju preci po ženskoj liniji.
Нема коментара:
Постави коментар